Tekst koji slijedi i koji s vama želim podijeliti napisala je moja sestra, Kristina,
i skroz me iznenadila njime. Radi se o tome kako je i kada zavoljela
knjige i čitanje, a, dok ga čitate, pozivam vas da i sami razmislite o
tom pitanju, jer knjige zbog kojih smo zavoljeli čitanje se uvijek pamte. :)
Prije
otprilike mjesec dana počela sam čitat knjigu Moć Albiura. Pročitala
sam ukupno 6 stranica i zatvorila knjigu. Sestra me gledala kao da sam
pala s Marsa kad sam izjavila da je „ova knjiga grozno pisana i živcira
me i ja to ne mogu čitati“. Onda sam ustala iz fotelje i proslijedila
knjigu njoj na čitanje. Par dana nakon toga rekla mi je da je pročitala
knjigu i da odem pročitati recenziju na facebook stranici, na što sam
zakolutala očima (ali srećom ne živimo zajedno pa me nije vidjela da to
radim) i rekla „ajde budem“. No nije sad to bit. Stvar je u tome da sam
nakon čitanja recenzije malo scrollala po stranici, što inače baš ne
radim i za što redovito dobivam jezikovu juhu od gore navedene sestre
aka admin stranice. Tad sam naletila na onu sliku s jajcem gdje piše
„Read from an early age“ i „Kad ste vi počeli čitati? Sjećate li se prve
knjige koju ste pročitali?“
Odmah ću reći da se ne sjećam. Nemam blage veze koja mi je knjiga bila prva u životu. Kad sam bila mala nisam čitala. Da, dobro ste pročitali. Trčala sam od čitanja ko vrag od tamjana. U nižim razredima mama je bila ta koja bi pročitala moje lektire, prepričala mi što se u njima radi i ja bi fino napisala svoju lektiru i znala točno kaj se desi u svakoj knjizi premda ju nisam uopće uzela u ruke osim kad sam ju donijela doma iz knjižnice. U višim razredima su postojali oni neki vodiči kroz lektiru koji su imali sve, od glavnih likova, kratkog sadržaja, mjesta i vremena radnje, tra la la, sve što trebate znati o svakoj lektiri. A one koje nisu bile u vodiču, ništa zato. Utipkate u Google i eto ti lektire za prepisat. Pročitala sam tu i tamo neku knjigu, ako je bila tanka ili ako je bila neka zbirka kratkih priča od kojih smo mi trebali pročitat, ono, tri. Npr. Ezopove basne. Ili Grički top. Kužite poantu. Grozno, znam. Nije da sam ponosna na to, ali tako je bilo.
Možda ne znam koja je bila prva knjiga koju sam pročitala. Zato se jako dobro sjećam dana kad sam počela čitati za stvarno i zaljubila se u knjige.
Bilo je to u šestom razredu, prvo polugodište. Profa nam je za lektiru dala Robinson Crusoea, a ja sam u knjižnici posudila knjigu koja je prije svakog poglavlja imala par rečenica kratkog sadržaja što se točno događa u kojem poglavlju. Pa neću valjda to čitat, pa ima više od 200 strana! Ne moram ni reć da sam knjigu otpisala odmah. Onda sam došla doma i rekla kaj imam za lektiru i da naravno pfffff ne mislim to čitat. A sestra je rekla „ne može“. Samo tako. „Kik, nemoj bit glupa. Ne možeš hodat svijetom ko neka tuksa koja u životu nije pročitala ni jednu knjigu.“ Okej možda to nije rekla baš tim riječima, ali davno je to bilo. Da danas dođem doma s Robinsonom to je točno ono kaj bi rekla. Uglavnom da se vratim na priču.
Kad sam i dalje gunđala da su knjige glupe i da neću gubit vrijeme na to, mogli ste vidjet paru koja je mojoj sestri izlazila kroz uši dok sam to govorila. A onda je ona odlučila uzet stvar u svoje ruke i napravila je nešto što je promijenilo cijelu moju perspektivu što se tiče knjiga i čitanja.
Svake večeri prije spavanja legla bi sa mnom u krevet i čitala mi Robinsona na glas. Skuhale bi čaj, a ona bi čitala. A ja sam slušala. Imala sam u planu zatvorit oči i zaspat, bojkotiravši lektiru tim postupkom, al ona bi me gurnula laktom i držala me budnom dok ne bi pročitala par poglavlja koja si je zacrtala da će mi pročitat taj dan. A ja nisam mogla ni mrdnut. Mogla sam samo ležat u krevetu, tiha ko bubica, pit čaj i slušat Robinsona.
Kad vas tak stjeraju u kut ne možete niš osim stvarno se uživit u priču. Kak je koje poglavlje prolazilo tak sam ja sve više čekala kaj će se sljedeće desit jer nisam imala izbora nego slušat. Čim bi me uhvatila da blejim okolo umjesto da se skoncentiram na knjigu, gurnula bi me laktom ili prestala čitat i zaderala se meni u uho „KIK!“, a ja bi onda htjela-ne htjela morala dalje slušat priču. Do kraja knjige ove male večeri čaja i Robinsona ponavljale su se otprilike desetak dana. Ja bi ležala kraj sestre, ona bi mi čitala, povremeno srknula čaj, a onda bi se zajedno hihotale - kako tome kak čita i mijenja glasove između Robinsona i Petka, tako i srkanju čaja koje je znalo završit time da bi ga pola prolila od previše smijeha.
Do današnjeg dana ja sama nisam pročitala Robinson Crusoea. Niti neću. Jer to bi skroz pokvarilo ovo sjećanje koje, premda nije izazvano madeleinama, je jedno od najdragocjenijih koje imam. Ti dani, ta knjiga, to je bilo prekretnica od toga da izbjegavam knjige, do toga da ih danas kupujem i posuđujem previše i da znam da ću umrijeti, a neću stići pročitati u životu sve knjige koje želim. Tragedija.
Sestra je počela čitati od malih nogu, knjige, časopise, deklaracije sa sredstava za čišćenje, što god je imalo neka slova na sebi. Do današnjeg dana pročitala je tri put više knjiga nego ja. Ja sam počela otprilike s 13, u šestom razredu, s Robinsonom, uz malu pomoć moje sestre koja me pretvorila u knjiškog moljca. Danas sam jedna od onih rijetkih osoba koje u busu ili tramvaju nemaju nos zabijen u mobitel nego u knjigu. Ne mogu zamisliti život bez knjiga. A sve zahvaljujući čaju i Robinsonu. I naravno, mojoj sestri.
[by Kristina Š.]
_____________________________________________________
Odmah ću reći da se ne sjećam. Nemam blage veze koja mi je knjiga bila prva u životu. Kad sam bila mala nisam čitala. Da, dobro ste pročitali. Trčala sam od čitanja ko vrag od tamjana. U nižim razredima mama je bila ta koja bi pročitala moje lektire, prepričala mi što se u njima radi i ja bi fino napisala svoju lektiru i znala točno kaj se desi u svakoj knjizi premda ju nisam uopće uzela u ruke osim kad sam ju donijela doma iz knjižnice. U višim razredima su postojali oni neki vodiči kroz lektiru koji su imali sve, od glavnih likova, kratkog sadržaja, mjesta i vremena radnje, tra la la, sve što trebate znati o svakoj lektiri. A one koje nisu bile u vodiču, ništa zato. Utipkate u Google i eto ti lektire za prepisat. Pročitala sam tu i tamo neku knjigu, ako je bila tanka ili ako je bila neka zbirka kratkih priča od kojih smo mi trebali pročitat, ono, tri. Npr. Ezopove basne. Ili Grički top. Kužite poantu. Grozno, znam. Nije da sam ponosna na to, ali tako je bilo.
Možda ne znam koja je bila prva knjiga koju sam pročitala. Zato se jako dobro sjećam dana kad sam počela čitati za stvarno i zaljubila se u knjige.
Bilo je to u šestom razredu, prvo polugodište. Profa nam je za lektiru dala Robinson Crusoea, a ja sam u knjižnici posudila knjigu koja je prije svakog poglavlja imala par rečenica kratkog sadržaja što se točno događa u kojem poglavlju. Pa neću valjda to čitat, pa ima više od 200 strana! Ne moram ni reć da sam knjigu otpisala odmah. Onda sam došla doma i rekla kaj imam za lektiru i da naravno pfffff ne mislim to čitat. A sestra je rekla „ne može“. Samo tako. „Kik, nemoj bit glupa. Ne možeš hodat svijetom ko neka tuksa koja u životu nije pročitala ni jednu knjigu.“ Okej možda to nije rekla baš tim riječima, ali davno je to bilo. Da danas dođem doma s Robinsonom to je točno ono kaj bi rekla. Uglavnom da se vratim na priču.
Kad sam i dalje gunđala da su knjige glupe i da neću gubit vrijeme na to, mogli ste vidjet paru koja je mojoj sestri izlazila kroz uši dok sam to govorila. A onda je ona odlučila uzet stvar u svoje ruke i napravila je nešto što je promijenilo cijelu moju perspektivu što se tiče knjiga i čitanja.
Svake večeri prije spavanja legla bi sa mnom u krevet i čitala mi Robinsona na glas. Skuhale bi čaj, a ona bi čitala. A ja sam slušala. Imala sam u planu zatvorit oči i zaspat, bojkotiravši lektiru tim postupkom, al ona bi me gurnula laktom i držala me budnom dok ne bi pročitala par poglavlja koja si je zacrtala da će mi pročitat taj dan. A ja nisam mogla ni mrdnut. Mogla sam samo ležat u krevetu, tiha ko bubica, pit čaj i slušat Robinsona.
Kad vas tak stjeraju u kut ne možete niš osim stvarno se uživit u priču. Kak je koje poglavlje prolazilo tak sam ja sve više čekala kaj će se sljedeće desit jer nisam imala izbora nego slušat. Čim bi me uhvatila da blejim okolo umjesto da se skoncentiram na knjigu, gurnula bi me laktom ili prestala čitat i zaderala se meni u uho „KIK!“, a ja bi onda htjela-ne htjela morala dalje slušat priču. Do kraja knjige ove male večeri čaja i Robinsona ponavljale su se otprilike desetak dana. Ja bi ležala kraj sestre, ona bi mi čitala, povremeno srknula čaj, a onda bi se zajedno hihotale - kako tome kak čita i mijenja glasove između Robinsona i Petka, tako i srkanju čaja koje je znalo završit time da bi ga pola prolila od previše smijeha.
Do današnjeg dana ja sama nisam pročitala Robinson Crusoea. Niti neću. Jer to bi skroz pokvarilo ovo sjećanje koje, premda nije izazvano madeleinama, je jedno od najdragocjenijih koje imam. Ti dani, ta knjiga, to je bilo prekretnica od toga da izbjegavam knjige, do toga da ih danas kupujem i posuđujem previše i da znam da ću umrijeti, a neću stići pročitati u životu sve knjige koje želim. Tragedija.
Sestra je počela čitati od malih nogu, knjige, časopise, deklaracije sa sredstava za čišćenje, što god je imalo neka slova na sebi. Do današnjeg dana pročitala je tri put više knjiga nego ja. Ja sam počela otprilike s 13, u šestom razredu, s Robinsonom, uz malu pomoć moje sestre koja me pretvorila u knjiškog moljca. Danas sam jedna od onih rijetkih osoba koje u busu ili tramvaju nemaju nos zabijen u mobitel nego u knjigu. Ne mogu zamisliti život bez knjiga. A sve zahvaljujući čaju i Robinsonu. I naravno, mojoj sestri.
[by Kristina Š.]
